Jutros, kad sam se vraćao sa sabaha, zaustavi me policija, s upaljenom rotacijom; izlazi stariji policajac i prilazi mi autu, prozor sam već otvorio, čekam ga, a na radiju – sabahska mukabela.
Kad je prišao, pogledao me, kapica mi crna na glavi a na radiju, ponavljam, Kur’an uči, sve mu je bilo jasno, no, ipak se lijepo pozdravio, rekao da je rutinska kontrola i upitao je li sve u redu.
Rekao sam da jeste, a onda se on ponovo pozdravio i pošao nazad do svog auta, a onda sam ja njega zamolio za jednu minutu:
– Oprostite, da vas pitam nešto!
– Izvolite!
– Osjeti li se u vašem poslu da je ramazan?!
– Itekako. Mnogo manje alkohola, u toku smo noći samo jednu osobu zaustavili koja je bila pod dejstvom alkohola, koja nije bila muslimanka, a ljeto je, pazite, zatim, mnogo manje tuča, mnogo manje posla za nas općenito. DaBogda uvijek ovako bilo!
Čitavu godinu!, reče raspoloženi policajac jutros u pola četiri.
– E vidite, dragi gospodine, to što ste rekli – to je još davno rekao Allahov Poslanik, a.s., a vi ste mi jutros jedan od najboljih dokaza upravo za taj hadis u kome se kaže da bi svaki normalan čovjek volio da ramazan traje čitavu godinu.
A onda sam za kraj naše konverzacije, kao najljepši pozdrav, na tu njegovu želju, samo rekao – Amin.
I onda smo se razišli. Svako na svoju stranu. Svako svojim putem. U miru i ljepoti.
Može li biti ljepše?!
Muhamed Velić
