Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Beduini su živjeli u šatorskim naseljima. Jednog dana bilo je kišovito i vrlo hladno vrijeme, praćeno jakim vjetrom. Jedan beduin zaklao je devu i želio je da napravi gozbu za svoje komšije. Poslao je svog radnika da pozove ljude na večeru, međutim on ih nije pozvao na večeru, već je počeo vikati i dozivati ljude u šatorima: ”Ljudi, kuća vašeg komšije se srušila na njega i njegovu porodicu! Požurite i spasite ih!” Neki od njih su se odmah odazvali, ali je većina ostala u svojim kućama.
Kad su stigli do kuće tog beduina, zatekli su kuću, odnosno šator, uspravan, a u šatoru je gorjela vatra i peklo se meso u loncu. Sve je bilo u najboljem redu.
Beduinu je bilo čudno što se malo ljudi odazvalo na večeru, pa je pitao radnika zašto ostali nisu došli.
Radnik je rekao: ”Ne birni se, ja njih nisam pozvao na večeru, već sam im rekao da se tvoj šator srušio na tebe i tvoju porodicu i pozvao ih da vam pomognu da se spasite. Odazvali su se samo oni koje vidiš, mislim da samo oni i zaslužuju da im se ukaže čast da večeraju zajedno sa tvojom porodicom.”
Ljude ne možeš upoznati dok ti ne zatrebaju. A kad ti zatrebaju iznenadiš se kad vidiš da te na cjedilu ostave tvoji najbliži, a da ti u pomoć priteknu oni od kojih to uopće nisi očekivao.
Saff.ba
