Gošća naše emisije ‘Dobar dan BiH’ bila je majka Ramiza Gurdić, koja je do 1995. godine živjeka u Potočarima. Tada Ramiza napušta sa svojim najbližim dom i svoj život nastavlja bez muža i dva sina.
Istakla je kako njeni sinovi i muž, ali i sve ostale žrtve genocida nisu nestali, nego ubijeni.
Do 1995. godine imala sam divnu djecu i muža. Sjetim ih se uvijek njih. Prije na 2-3 dana od 11. jula nisam mogla spavati. Usnila sam da im idem u goste. Kupila im svega i svačega da im nosim. Probudila se i vidim nema ih. Srebrenicu smo napustili 10. jula 1995. godine, a u Potočarima smo bili od 11. – 14. jula. Zadnji put sam svoje vidjela 10. jula. Ne mogu to nikada zaboraviti. Sin Mustafa je motao cigare i plakao govoreći mi ‘neću te nikada više vidjeti’, a najmlađi sin je oborio glavu i nije ništa rekao. Moj muž Junuz mi je rekao da kćerku čuvam . Znam da se najmlađi sin Mehrudin vratio da traži mene, ali nit je on mene našao, nit sam ja njega. Junuz je odveden u Kravice i ubijen. Najmlađi sin je odveden u Bratunac, a iz Bratunca u Vranjevo i tu je i ubijen – kazala je Ramiza.
Navela je da je sina Mustafu ukopala 2005. godine. On je strijeljan u noge i dotučen u glavu.
Pet godina kasnije sam našla Mehrudina do pola, sada smo našli ruke i rebra, ali nema glave. Nisam ga rodila bez glave. Išla sam na Perućac da ih tražim, a ja da mogu skočila bih u Drinu da ih tražim. Trebaju nam zločinci reći gdje su im glave zakopavali – poručila je Ramiza.
(M. Sultanović) hayat
