Od naše grupice koja se družila u srednjoj školi, svi smo u inostranstvu osim jedne drugarice. Ona nikad nije htela da ode iz Srbije, i jedina je nakon faksa odmah počela da radi u struci dok smo se mi (malo je reći) mučili na užasnim poslovima. Sada ona smatra da mi svi treba da je izdržavamo u ime “dobrih starih vremena”. Ona i muž večito u dugovima i kreditima, a imaju svoj stan i oboje prosečnu platu. Emotivno nas ucenjuje pričom kako nema detetu za hranu, lekovi su joj skupi, ako joj ne pošaljemo ići će kod zelenaša… Razotkrili smo je kada mi je jedan drug rekao kako mu je tražila pare jer sam je “ja ucenjivala da mi vrati”. A meni isto tražila da vrati njemu. E onda saznamo da ona taksijem ide na posao, lekar mora privatan, detetu kupuje skupe stvari… Niko od nas nije bogat, radimo puno i borimo se da normalno živimo, pomažemo našim roditeljima, i nikad nije problem da pošaljemo koji poklon za dete, ali ovo je prevelik bezobrazluk.
ispovesti.com
