Sjećaš se ti, moj Uzeire, kad ono nas Hamo odvede na iftar u oni hotel? Ja ljepote i ićrama, mili Allahu. Nisam ni znala da ‘nako nešto ima u nas. Bog zna kolko je platio, ne htjede nam rijet – veli mi Fata.
– Sjećam, kako se neću sjećat’.
Odveo nas Hamo u hotel, na iftar. Ja mileta tamo, dragi Allahu, čitave porodice zajedno došle da iftare, nejma šta nejma. Oni konobari letaju, igraju oko tebe k’o da si sultan i samo donose jedno za drugim. Meni, vala, bilo dosta hurmu pojest’, malo tope zatrat’ somunom i zalit’ himberom, a oni donose li donose. Gledam onaj svijet, to sve obučeno, ima se pa došli da pokažu svima kako imaju i kako mogu. Tobe jarabu, što insan ovako more zgriješit i post upropastit. Kud dođoh u ovaj šejtanluk!? Lijepa svoja kuća i iftari od birvaktile.
Ne bi mi nimalo lijepo, među njima, al’ ne reko’ ništa da ne bi Hami iskvario. Meščini da nisu svi ni postili, bilo je i drugih vjera, a iftare li iftare. Vazda su u nas nepostači pripremali iftare za postače, ne bi li i oni kakvih sevapa hajrovali, a sad, meščini, postači zovu nepostače na iftar ne bi li od njih šta hajrovali. Haj neka, neće li i njih poć ah za postom. Sjetih se Ramazana birvaktile i namah me obli naka toplina i dragost. Mogo bi vam o tom knjigu napisat’, ali nejmam kad moram ovu tufahiju pojest, a saće i kahva. Vako su birvaktile samo paše i begovi iftarili, a sad more svako pa dok se narod navikne, a navi`će se brzo, jer lahko se na dobro navići. Dabogda nam vazda ovako bilo, al svima podjednako. Amin.
Uzeir Hadžibeg, Ramazanska bajka
