Tata je dobio novu porodicu. Mama je dobila novog muža. Ja nisam dobio novu porodicu, niti novog tatu. U svemu tome ja sam ostao sam….
Danas sam dobro. Ali nisam bio dobro više dana nego što jesam. Priča kreće mjesecima prije konačnog razvoda mojih roditelja kad je kod kuće postalo neizdrživo. Pitali su me kasnije često da li je bilo nasilja u porodici. Nisam znao na to da odgovorim. Niko nikoga nije napao nožem, ako je to bilo pitanje. Ali nožem se mogla sjeći napetost u vazduhu. Bilo je lakše kad su se svađali, nego kad su ćutali.
„Šta ti je?“, pitala bi me ponekad učiteljica. „Ništa“, odgovorio bih jer nisam znao šta je tačno niti kako to nekome da ispričam. Imao sam devet godina. S mamom sam prije toga volio da igram karte, čak i da idem na kafu s njom i njenim prijateljicama. Jedna od njih imala je sina, taman malo starijeg od mene, koji mi je bio uzor. S tatom sam volio da idem na utakmice. Odveo me je prvi put kad sam bio jako mali, i danas mi se oči napune suzama kad se toga sjetim. Svi zajedno smo išli na izlete vikendima. Nekad sam htio da ostanem kod kuće i gledam crtane filmove, ali izvukli bi me iz kreveta, svako za jednu nogu uz smijeh. Te uspomene čine mi se kao da pripadaju nekom drugom životu.
Tata se jednog dana odselio. Nije me pozdravio, samo je otišao. Mama je danima plakala i govorila da je tako bolje. Govorila je da je ostavio nas zbog neke flundre. Toga se sjećam jer nisam znao što je flundra. Prošlo je tri meseca dok ga nisam opet sreo. Mrzeo sam ga. Mrzeo sam ga jer je otišao, jer me nije odveo na dvije utakmice koje su bile u međuvremenu, jer nas je ostavio, jer ima flundru zbog koje mama plače, jer su se svađali mjesecima zbog te iste flundre, jer me niko više nije vukao iz kreveta i jer sam ostao jako sam. Njega nije bilo fizički, a mame kao da nije bilo. Jedino o čemu joj se pričalo bilo je to da ju je tata prevario. Mama je tvrdila da tata ne pita za mene, da će sada imati novu porodicu. Tata je poslije tvrdio da je stalno pokušavao da me vidi i čuje, ali da je mama pretila da će neke njegove poslovne papire kojima se kazneno mogao inkriminisati poslati policiji ako nam se približi. To sam saznao mnogo kasnije. Ne znam šta je istina. Ali nije ni važno, kao što očito nisam bio ni ja.
Mama me nakon nekoliko mjeseci pitala želim li vidjeti tatu za rođendan. Besno sam rekao „Ne“. Mama je odahnula. „Dobro“, rekla je, „Sumnjam da i on tebe želi vidjeti sad kad mu flundra nosi novo dijete“. „Novo dijete“, odzvanjalo mi je u ušima. Ako je dotad bio ijedan dio mene koji se nije osejćao izdanim od oca, tada je nestao. Mama je rekla da samo to kažem na Centru kad me budu pitali, da imam pravo da kažem šta ja želim i da me niko ne može naterati na suprotno. Nije bila u pravu.
„Natjerali“ su me da vidim tatu. Borio sam se protiv toga svim snagama. Kad sam ga ugledao, osjećao sam samo mržnju i bes. Vikao sam na njega, nešto oko flundre i novog djeteta, ne mogu tačno ni da se sjetim. Susret je prekinut, ali opet sam morao s mamom da idem kod psihologa. Mama me veče prije pitala sjećam li se kako me tata tukao. Ćutao sam. Nisam se sjećao da me tata tukao, ali sjećao sam se priča da sam kao mali znao dobiti „po guzi“ od oboje. Sjećao sam se da me tata jednom ošamario u prvom razredu kad sam pobjegao iz škole i došao kući satima kasnije. Klimnuo sam i čekao da mama nastavi. Opisala je tu situaciju sa šamarom i dodala još nekoliko njih. Nisam se sjećao, ali činilo mi se da bi moglo biti istina.
Nije mi rekla da to ispričam sutra ujutro, ali kad me psiholog pitao o tati, ispričao sam. O tati sam govorio sve najgore. Nisam spomenuo utakmice ni kako su me izvlačili iz kreveta za izlete. Ta mjesta u sebi nisam godinama posetio. Tada me pitao o mami. Ispričao sam sve lijepe uspomene, i nisam lagao. Samo što su mnoge od njih bile daleko iza nas. Mama više nije bila ista, a ja sam se grčevito držao za to da jeste. Sjećam se i bijesa prema tom psihologu koji je ispitivao šta mi se kod mame ne sviđa. On kao da je bio protiv moje mame, tako mi se činilo. Konačno, rekao sam da mi se ne sviđa samo što je tužna zbog idiota od mog oca. Mama je taj dan bila posebno dobro raspoložena. Jeli smo sladoled na trgu i hranili golubove kornetom. Pitala je nedostaje li mi otac, a ja sam odlučno rekao da ne. Nasmijala se i polizala moj sladoled, kao da se igramo. Bio sam srećan.
Nakon toga sledi sedam godina postupaka na sudovima, obilazaka raznih socijalnih radnica, psihologa, ne znam koga sve ne. U periodima sam oca viđao, u periodima ne. On nije odustajao, ali nije se ni jako borio. Sjećam se da mi je došao na krštenje pred crkvu i ja sam mu rekao da ga ne želim tamo. On je samo otišao. Vidio sam na Fejsbuku da mu se rodio sin. Njega je vodio na utakmice. Ponekad bi i mene pozvao, ali lako je prihvatao ne za odgovor. Prestao sam uopšte da pratim fudbal, sve to bilo mi je glupo i dosadno. Mama je godinama bila ljuta na njega i bilo joj je nemoguće krenuti dalje. Barem jednom nedeljno bismo ga ogovarali. Kad bismo se posvađali, uvijek bismo se preko toga opet zbližili. Ne znam više ni sam kad su sudovi završili, ali znam da nikad nisam uspostavio normalan odnos s tatom.
Mama se preudala kad sam išao u treći srednje. Procvjetala je. Sve manje je govorila o tati. Jednom mi je predložila da idem kod njega na vikend, tek tako iz vedra neba. Pomislio sam kako samo hoće da me se riješi zbog novog partnera, kako me i ona napušta, izdaje mene i našu kulu, očito od karata, mržnje prema ocu koja nas je povezivala. Tad sam pukao. Bio sam u više navrata hospitalizovan na psihijatriji. Svašta sam radio čime se ne ponosim i ne bih ulazio u detalje. Nije me bilo briga. Nisam imao što da izgubim. Četiri godine života ja sam se uništavao. Moj otac se svega toga preplašio i još više se povlačio. Tehnički je održavao neki kontakt, ali zapravo je to bilo slabo. Majka je opet bila slomljena jer „kako joj to mogu raditi sada kad je konačno srećna“. Spasio sam se tek kad sam se pomjerio. Od njih oboje. Od sebe nisam mogao. Tata je dobio novu porodicu. Mama je dobila novog muža. Ja nisam dobio novu porodicu, niti novog tatu. U svemu tome ja sam ostao sam.
Kada mi donese čokoladu, reći ću mu da je najgori tata u gradu…
Sada, godinama kasnije, s oboje roditelja imam OK odnos. Nismo bliski. Nijedno od njih ne trudi se da budemo, barem ne onako zaista. Toliko je toga neizgovorenog da nož opet siječe napetost u vazduhu. Kroz psihoterapiju raspetljavam te niti koliko mogu. Oboje ih volim jer su moji roditelji. Prema ocu osjećam i krivicu zbog svega što sam mislio, osećao i govorio prema njemu i o njemu. Osjećam i razočarenje jer se tako povlačio, jer se nije borio jače. Nisam mu bio vrijedan. Prema majci osećam i sažaljenje jer vjerujem da je jako nezrela osoba. Osjećam i ljutnju zbog sve štete koju mi je nanela, iako možda nije htela. Ni njoj nisam bio vredan ja kao ja, nego ono što mogu za nju učiniti. O „stručnjacima“ koji su sve to godinama puštali nemam što reći.
Jednog dana želim da povlačim svoga sina za noge iz kreveta i vodim ga na izlete, na utakmice koje opet pratim, hranim s njim golubove i jedem sladoled jer je lijep i sunčan dan, a ne jer je rekao na Centru što sam očekivao. U izboru njegove majke važnije od svega biće mi da li je ona osoba koja bi se, ako do tog dođe, znala rastati i ne uništiti pritom djetetu život.
(Autor: Mia Roje Đapić, magistar psihologije / Poliklinika-djeca.hr)
