Čovjek je pozivao svog poznanika u džamiju.
Bio je petak i odjekivao je dzumanski ezan.“Podji sa mnom u dzamiju.“ rece mu. “Petak je, trebamo klanjati dzumu.“ “Ti znas da ja ne idem u dzamiju “, rece mu poznanik.
“Znam, ali bas me interesuje koji je razlog?“ “Sta ja znam“, rece.“Mozda malo utice okolina, a i svakako izbjegavam da mi se pegla na pantalonama ne pokvari prilikom saginjanja u namazu.“
Covjek se nasmija. Rece: “Vjerovatno se salis. Zar zbog toga odustajes od odlaska u dzamiju?“ “Potpuno sam ozbiljan“- odgovori mu poznanik.“ Znas da mnogo vodim racuna o odjeci i da mnogo volim zelenu odjecu.“ I zaista je bilo tako. Cisto i lijepo bi se nosio, a na sebi bi uvijek imao nesto od zelene odjece koja je bila ispeglana.
“Dobro“ ,rekoh. “Da li si ikad isao u dzamiju?“ “Dok sam bio dijete isao bih ponekad sa dedom, ali tada nisam mislio na pantalone, no sada cisto sumnjam da bih otisao.“
Covjek je bio razocaran i porazen zbog ovog sto je cuo. Pokajao se sto je uopste zapocinjao razgovor.
Medjutim, dva mjeseca kasnije, covjek je cuo da mu je poznanik, ipak, dosao u dzamiju, te odmah ode tamo.
Uistinu, poznanik je bio u dzamiji, ispred svih poredanih safova i opet na sebi imade zeleno odjelo.
Covjek mu se polako priblizi i tihim glasom ga upita: “Rekao si da neces doci u dzamiju?“ Poznanik mu nista ne odgovori. Lezao je na tabutu prekriven zelenim prekrivacem, pripremljen za dzenazu.“
n-um
