Dobročinstva od kojih srce zadrhti (Priče zbog kojih su mnogi pustili suzu)

Starija žena, koja je bila na adresi, gorko je plakala i kazala: Sinko, ti si dvanaesti koji mi donosi 200 džunejha i govori da ih je baš on našao.
Molim te, uništi tu obavijest, ja niti znam pisati niti sam to napisala. Onaj ko želi uraditi dobro djelo, naći će načina da to i uradi!

prof. Haris Hećimović

____________________________

Halifi Omeru, radijallahu anhu, stiže jedna delegacija povjerljivih ljudi sa područja Homsa, pa im on reče: “Napišite mi imena siromaha u vašem mjestu kako bih im koliko-toliko pomogao.” Oni mu dadoše spisak na kojem bijaše ime toga i toga i ime Seida b. Amira. Omer upita: “Koji je to Seid b. Amir?” Oni mu odgovoriše: “To je naš emir – namjesnik.” “Pa zar je vaš namjesnik siromah?”, upita Omer. “Da”, rekoše. “Tako nam Allaha, prođe dosta dana, a u njegovoj se kući nikako vatra ne naloži radi kuhanja.” Omer, radijallahu anhu, zaplaka tako da mu suze nakvasiše bradu, a onda uze hiljadu dinara koje stavi u kesu i reče: “Poselamite ga od mene i recite mu: ‘Vladar pravovjernih ti je poslao ovaj imetak da se potpomogneš u rješavanju svojih potreba.’” Kada Seid b. Amir, radijallahu anhu, primi taj novac, on ga podijeli sirotinji.

 Jednom drugom prilikom Omer, radijallahu anhu, posla mu ponovo hiljadu dinara, pa kad to vidje Seidova supruga, reče: “Hvala Allahu koji nam je pomogao da nas ti više ne moraš služiti. Kupi nam za te pare namirnica i kupi nam slugu.” On joj reče: “A šta misliš da učinimo nešto što je bolje od toga?” Ona upita: “A šta je to?” Seid, radijallahu anhu, odgovori: “Dat ćemo ih onome ko će nam ih ponovo vratiti, i to onda kada nam bude najpotrebnije.” “A kako to?”, upita ga žena, a on joj reče: “Uzajmit ćemo lijepi zajam Allahu, a On će nam to vratiti.” Ona se složi: “Da, neka te Allah nagradi!” Seid ustade, uze novac i poče ga raspoređivati u kese, a onda jednom od svojih ukućana reče: “Odnesi ovo udovici toga i toga, zatim jetimima tog i tog, i onda tim i tim siromasima i potrebnima…”

*******************************************************

Jednog dana Ebu Dahdah, radijallahu anhu, sjedio je u džamiji, kada je Allahov poslanik Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, rekao da je Uzvišeni Allah objavio ajet: “Ko će Allahu drage volje zajam dati da bi mu ga On mnogostruko vratio, a uz to i nagradu plemenitu dobio.” Kada je ovaj ashab to čuo, dođe do Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pa ga upita: “O, Allahov Poslaniče, je li to Allah traži od nas zajam da Mu damo?” “Da”, odgovori Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. “A šta nudi zauzvrat, šta je nagrada?”, upita Ebu Dahdah. “Džennet”, odgovori Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem.

“Tako mi Allaha, ja dajem svoj vrt palmi na Allahovom putu”, reče Ebu Dahdah, radijallahu anhu, i zaputi se do svog vrta u kojem tada bijaše njegova supruga sa djecom, koja su se igrala. Zatim je pozvao svoju suprugu, ne ulazeći u vrt: “Ummu Dahdah, hajde izađi iz tog vrta.” “Zbog čega?”, upita ga supruga. “To smo mi uložili na Allahovom putu, dali smo ga siromašnim i drugim potrebnim”, reče Ebu Dahdah.

Na to mu njegova supruga odgovori: “Uspjela je tvoja trgovina, o, Ebu Dahdah!”, a zatim reče djeci: “Djeco, izlazite iz ovog vrta, ovo sada drugima pripada.” Kada su izašli napolje, majka vidje da je mala kćerkica u svoja usta stavila jednu datulu da je pojede, pa joj majka stavi prst u usta i izbaci tu datulu rekavši joj: “To više nije naše.” Poslije toga su otišli i više se nikada nisu osvrnuli na taj vrt.

(Hadis bilježi imam Bezzar)
*****************************************************

Neki je čovjek došao Allahovom poslaniku Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, pa mu se požali riječima: “Allahov Poslaniče, zadesila me oskudica pa nemam šta da jedem.” Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, poslao je nekoga do svoje porodice da pita imaju li šta od hrane da dadnu ovom čovjeku, ali kod njih nije bilo ništa, pa Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, reče svojim ashabima: “Ima li iko ko će noćas ugostiti ovog čovjeka, Allah mu se smilovao?” Tada ustade jedan ashab, Ebu Talha, pa reče: “Ja ću, Allahov Poslaniče!”

Zatim ode svojoj kući i reče supruzi: “Ovo je Poslanikov, sallallahu alejhi ve sellem, gost, pa ćemo ga ugostiti i ne smijemo ga ničim omalovažiti.” “Tako mi Allaha, imamo hrane samo za djecu”, odgovori mu supruga, a Ebu Talha predloži supruzi da odulji sa spremanjem večere kako bi djeca zaspala od umora.

I tako je i bilo: djeca zaspaše, ali iskrsnu drugi problem. Nisu imali dovoljno hrane i ako samo iznesu hranu gostu, onda oni sami neće imati šta da jedu, a gostu može biti neugodno da jede sam, dok domaćini nemaju ništa. Međutim, dogovorili su se da ugase svijeću, te su gosta počastili hranom, a sebi su uzeli prazne posude i pravili se da i oni jedu, a da gost nije ni znao da oni ustvari nemaju hrane za sebe. Tako su te noći legli gladni.

Sutradan je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nasmijan sreo Ebu Talhu i ispričao mu da ga je Allah obavijestio o njihovom lijepom postupku prema gostu i da je Uzvišeni Allah zadovoljan njima, te da je u vezi njih objavljen ajet: “…i više vole njima (potrebnima) nego sebi, mada im je i samima potrebno…” (El-Hašr, 9)

(Hadis bilježi imam Buhari)
***************************************************

Kada se, nakon velike pobjede muslimana, okončala Bitka na Jermuku, na poprištu su ležala tri teško ranjena mudžahida. Bili su to Haris b. Hišam, Ajjaš b. Ebu Rebi‘ i Ikrima b. Ebu Džehl, radijallahu anhum. Haris zatraži vode da se napije, pa kad mu donesoše, u njega pogleda Ikrima, te se Haris ne napi, nego reče: “Dajte prvo njemu.” Kad dođoše do njega, nađoše ga mrtvog, a zatim se vratiše njegovoj dvojici drugova, pa nađoše da su i oni preselili na onaj svijet, neka je Allah zadovoljan svima njima i neka ih napoji sa izvora Kevser, tako da više nikada ne ožedne.
_________________________________