Neka se mlada žena vraćala autom s posla. Vozila je pažljivo jer je auto bio nov novcat, dan ranije kupljen pretežno muževljom ušteđevinom. On se je dugo mnogočega odricao da bi si mogao takvo što priuštiti.
Na jednom osobito prometnom križanju ona je bila pomalo neodlučna i najzad je udarila svojim blatobranom u branik jednog drugog automobila.
Nesretnica je udarila u plač. Kako će to reći mužu? Vozač drugog automobila bio je ljubazan, ali je zahtijevao da razmijene podatke. Žena je tražila dokumente u velikoj žutoj omotnici.
Pronašla je komad papira. Čvrstim muškim rukopisom na njemu je pisalo: „U slučaju prometne nesreće… sjeti se, dušo, ja volim tebe, a ne auto!“
Toga se trebamo sjetiti svi i uvijek. Važni su ljudi, a ne stvari. Koliko toga poduzimamo da sačuvamo stvari, strojeve, kuće, poduzeća, materijalne pothvate! Kad bismo toliko vremena i pažnje posvetili ljudima, svijet bi drukčije izgledao.
Morali bismo pronaći vremena da saslušamo jedni druge, da se gledamo u oči, da zajedno plačemo, da se hrabrimo, da se smijemo, šetamo.
