Vidim plače. Priđem.
-Je li ukopavate nekog svog 11-tog?
-Ne.
-Ukopali ste već?
-Nisam.
Sjednem pored.
-Ja sam Amela.
-Aleksandra, drago mi je.
-Odakle ste?
-Iz Srbije.
-Prvi put?
-Prvi.
Šutimo. Plače.
-Ja sam…ja sam šokirana.
-Niste imali informacije o genocidu?
-Jesam, ali nisam imala sliku ovoga, nisam, zamuckuje, nisam znala da je ovoliko.
-Osjećate teret?
-Itekakav. Hodam i čitam godišta, ovo su bili mladi ljudi kao ja. Kako je neko mogao ovo učiniti, ne mogu zamisliti kako se osjećaju njihove majke, sestre, teško mi je, žao mi je, stvarno mi je žao.
Najnovije
