Naši roditelji stare.
Kažem to suprugu prije par dana dok pravim ručak.
Šta ti bi odjednom?
Pita on.
Ništa. Samo kažem da stare. Mi sve kao vidimo po djeci, svojoj ili tuđoj, kako vrijeme ide, ali vidim i po njima.
Moj otac je hodao iza mene dok guram kolica, pa mu ja kažem da stane pored, jer ništa ne čujem šta priča.
Da ti nije brzo, da usporim?
Nije, nije, samo ti guraj kolica.
Onda smo ušli u stan, a on legao, jer se, kako kaže, umorio.
Tek kad je otišao kući počnem povezivati stvari.
Dok je spremala šampitu, svekrva me zamolila da joj dohvatim šećer.
Nije bio na tako visokoj polici, ali ruka…
Dani čas sjedne, čas skoči, pa i nju podiže.
Kaže ona “čekaj, čekaj, treba neni malo vremena da ustane”.
Moj otac se, noseći ga na ramenima, preznojio.
Kao da je otežao?
Pita on mene.
Jeste, jeste.
Dodajem ja.
A nije baš, nego…
Naši roditelji stare.
Ne trče kao prije, ne ustaju kao prije.
I svaki idući susret je jedna nova sličica daška protoka vremena.
Naši roditelji imaju nove teme.
Iste i standardne.
I sve više mi očeva priča liči na neninu.
- Šta se radi danas?
- Evo, kafa, ti?
- I ja. Kakvo je vrijeme?
- Ovdje snijeg.
-Aha, kod nas još nije. Znaš da je umro Fikret?
-Ko je Fikret? - Nije bitno. Umro, družili smo se mi davno. A bio bolestan. Ali teške su to teme, aj čuvajte se.
-Aj, čujemo se.
I tako iznova i iznova.
Sretan budeš, jer na Viberu iskoči ta tako već poznata poruka.
Jer sve dok ti mogu pričati o snijegu i nalazima – sretan si čovjek u ovom vremenu starenja bez stajanja.
A sve se trude da bude kao prije.
Da hodaju dok guraš kolica, praveći se da im godi tako duga šetnja.
Da prave i burek i šampitu i slažu kockice, a ispod oka vidiš da im nije udobno na parketu.
Roditelji.
Nikad ništa im nije teško, osim spoznaje da sve prolazi.
❤ - Ermina Mehanović
