Mnogim osobama, iako su bili samo prolaznici u mom životu, vjerovala sam, odavala im svoje tajne, jer sam mislila da su svi dobri. Moj život do polaska na fakultet bio je sasvim normalan (ja sam mislila da je normalan). Živjela sam u porodici u kojoj se nije obavljao namaz, nije se učio Kur’an, i kada su nas počele da snalaze razne bolesti (nisu to bile bilo kakve bolesti, to su bile najteže bolesti današnjice), vraćali smo film da li smo nekome nešto uradili, da li smo se prema nekome ogriješili. A nismo znali da najviše griješimo prema samima sebi.
Jedan član porodice obolio je od teške bolesti. Dok je bio u operacionoj sali, ja sam uzela abdest i klanjala. Nakon toliko godina, molila sam Allaha da moja draga osoba preživi. Obećala sam da cu obavljati namaz. Kako je insan bio neznalica! Nisam znala da je moj namaz potreban meni. Gospodar je bio milostiv prema meni. Osoba koja mi je bila jako važna u životu preživjela je operaciju, a ja sam zaboravila da sam obavljala namaz i nastavila starim životom.
Na fakultetu sam upoznala jednu kolegicu i kako sam uvijek bila naivna i lahko vjerovala ljudima, i njoj sam vjerovala. Družile smo se i dolazile jedna drugoj. Ja sam je gledala kao sestru. Mislila sam da i ona mene isto tako gleda. Stalno me pitala da me ošiša, ali svaki put sam, hvala Allahu, to odbila jer sam imala dugu kosu. Pitala me o mjesečnom pranju, a ja sam joj govorila svaki put, jer nisam mogla vjerovati da ljudi mogu biti toliko zli, da mogu da sjede i da jedu zajedno s tobom a da ti žele zlo. Završila sam fakultet, udala se, ali sam ostala u kontaktu s tom kolegicom.
Hvala Allahu što mi je poslao dobrog i čestitog muža. Ubrzo sam zatrudnjela i na prvoj kontroli bilo je sve uredu. Na drugoj kontroli također je sa trudnoćom sve bilo uredu. Na trećoj kontroli desilo se nešto što doktori u četiri bolnice nisu mogli da objasne: djeteta u meni nije bilo. Nisam imala nikakve promjene, nije bilo ničega što bi ukazalo da sam imala spontani pobačaj. Ali, djeteta u mom stomaku nije bilo. Doktori i medicina nisu znali šta se desilo.
Ubrzo sam zatrudnjela drugi put. Iako je trudnoća bila uredna, rodila sam dijete koje je odmah umrlo. Ni ovog puta najbolji svjetski doktori nisu znali zašto se to desilo. Obavila sam sve nalaze i preglede i svi su rekli da sam potpuno zdrava i da doktori ne mogu dati objašnjenje za to što mi se dešava. Treća trudnoća brzo se završila. Bila sam slomljena. Iscrpljena. Kada bih izašla iz stana, imala sam osjećaj da mi je nešto teško na prsima, tako da sam prestala da izlazim iz stana. Četiri mjeseca provela sam zatvorena u stanu. Muž mi je išao na živce. Sve što sam nekad voljela, sad me nerviralo. Neka mi Allah oprosti, ali mrzila sam muževu bradu. Muž je išao na posao i borio se da nam donese hljeb na sto, a ja sam bila nezahvalna. Bila sam nezahvalna Allahu. Bila sam nezahvalna mužu. Nisam cijenila ono što imam.
I tako je trajalo sve dok nisam došla u situaciju da mi je toliko smrdjelo iz usta da mi se niko nije mogao približiti. Ponovo je kod doktora sve bilo uredu. Jednog dana odlučila sam da želim ići na rukju. Nakon nekoliko rukji, moje se stanje, hvala Allahu, popravilo. Postala sam smirenija, razmišljala sam pozitivno: obavljam namaz, učim Kur’an i trudim se da budem što bolja muslimanka. Mnogo sihra sam pronašla na svojoj odjeći, obući, u torbama. Allah samo zna koliko još toga ima. Hvala Allahu na svemu.
Ne vjerujte svakome koga upoznate. Nisu svi ljudi dobri. Rođena braca su Jusufa bacila u bunar. Allah nam je u Kur’anu naveo jasne primjere šta se dešavalo poslanicima. Ne pričajte svoju privatnost nikome, jer nikad ne znate šta se dešava kada okrenete leđa. Neka Allah kazni sihirbaze na dunjaluku i na ahiretu. Oni su najgora vrsta koja postoji. To nisu ljudi, jer čovjek ne može drugom čovjeku željeti toliko zlo.
SESTRA A. n-um
