Prvi put sam je upoznala u haremu Bajrakli džamije u Beogradu. Osetila sam da je ona drugačija. Tačnije, da je poletnija od drugih. Kasnije smo započele razgovor. Videla sam veliku spremnost i odlučnost spram islama, elhamdulillah. To me je podsetilo na sestre koje sam pre upoznala, a i one su bile primile islam. Kako sve one liče. Mašallah!
“Dolazi ramazan. Zima 2004. godine. Muslimani širom sveta počinju pripremu za doček ovog važnog gosta. Čitav svet saznaje da za muslimane počinje mesec mira i čišćenja. Bodrila sam jedinog muslimana iz moje okoline da i on počne s postom: „Hajde, pa nije to teško! Hajde, zajedno ćemo!“
Znam da je toj osobi bilo teško da počne sa ovim islamskim propisom u sredini nerazumevanja. Kako objasniti svetu da si ti drugačiji i da poštuješ svoju tradiciju? Ja sam postela, a još uvek nisam bila muslimanka. Verovala sam u Boga. To je za početak bilo dovoljno. Nedostajao mi je samo drugi deo šehadeta (svedočenje da je Muhammed Božiji rob i poslanik). O Islamu sam znala malo, sasvim nedovoljno da bi ga tad prihvatila. Mamine prijateljice su bile muslimanke i imala sam određenog znanja o tome. Kao na primer, da se veruje u Jednog Boga i da se ne jede svinjetina, ali više nisam istraživala.
Roditelji su me učili da ne verujem u Boga, da je to besmislica. Ali, tražila sam Pravi put. Nekako mi se njihov odgovor činio previše determinisanim. Ne mogu da zaboravim, da me je otac, koji ne veruje u Boga, tešio kao devojčicu, kada me je jako boleo zub da zajedno zamolimo Boga da me prođe bol. Upitala sam. ga: „Zar mi verujemo da Bog postoji?“ Odgovorio je: „Sad ćemo da verujemo, pa posle nećemo.“
„Ne razumem!“ Često sam kroz svoje sazrevanje razmišljala o ovom događaju. Oni su me uporno učili ateizmu, jer su smatrali da je tako ispravno. Ali, u meni se uvek krio prozivnik toga. Sve je postajalo očiglednije sazrevanjem i prirodnim shvatanjem da Bog zaista postoji. Hrišćanstvo nisam shvatala. Trojstvo, šta je to? Uvek sam se pitala kako to da objasnim sebi. Ako ne možeš da razumeš, kako ćeš da objasniš drugima u šta veruješ. I na kraju, ako ti ne veruješ dovoljno u nešto, ne možeš ni da govoriš da je to tvoje verovanje.
Počela sam da verujem u Boga. Naravno, tad još nisam bila primila islam. Mojim roditeljima je bilo teško da to prihvate. Kada sam im rekla da sam primila islam, to je izazvalo šok. Više im nije bilo bitno da li sam hrišćanka ili muslimanka, sve dok sam verovala u postojanje Boga, a dok oni to nisu.
Priča o početku mog novog života je počela pre ramazana, a svoj konac ima baš usred ovog divnog meseca. Šta me je to zapravo probudilo? Sedela sam u sobi i odmarala sam. Dan, kao i svaki drugi. Pogled mi je bio uperen u Kur’an, tek tako, ništa nije slučajno. Kur’an je odavno bio u kući. Nisam ga čitala, samo sam brisala prašinu sa njega.
Sada sam htela da ga pročitam. Nije tu bilo dvoumljenja, već jednostavna odluka. Dovoljno je bilo da pročitam nekoliko stranica na početku Kur’ana i da već tog dana budem ubeđena da sam pročitala istinite rečenice. Shvatila sam da je u njemu Istina. Divan je to osećaj, a pomalo i čudan, jer sve je došlo tako, kako bi neki ljudi rekli, na brzinu. Ali, zašto se dvoumiti i razmišljati puno, kad je sve kristalno jasno. Došla sam i do drugog dela Šehadeta. Postala sam muslimanka.
I eto dođoh, za neke sasvim slučajno, do Istine. Ali ništa nije slučajno. Bog sve uređuje onako kako treba i kad je za to vreme. I tako je za mene počeo novi svet koji trebam da istražim, što meni kao jako radoznaloj i temeljitoj osobi neće da bude naporno.
Nedugo posle primanja islama, pokrila sam se – to je za mene jedan divan događaj. Na pitanje da li je to osećaj zaostalosti i okova, odgovaram: „Ne, nikako! Otvorenost i sloboda, naravno.“
U početku sam mislila da mnogo toga znam od pre. Polako sam počela da shvatam da nije tako. Tek kad pročitaš pravu Istinu o islamu i muslimanima shvatiš da su mediji napravili veliku zamku. Zato treba tragati bez predrasuda. Treba čitati izvore islama. Pravi uzor se nalazi u primerima svih poslanika, kao i njihovih prijatelja, u primeru našeg plemenitog poslednjeg Božijeg Poslanika Muhammeda, neka su Božiji mir i blagoslov nad njim, koga toliko volimo.
U sredini u kojoj je jako teško da budeš ono što želiš i što jesi, opstaju mnogi „čudni ljudi“. Sve nas pomalo smatraju čudacima i strancima. A mi smo zaista stranci na ovom prolaznom dunjaluku (svetu). Teško je opstati u takvoj sredini, ali Bog nam daje snagu. Svaki korak u Njegovo ime pokreće nove korake u svakom smislu. Allahovom voljom, ima nas tamo gde je teško zamisliti da smo jaki i napredni vernici.
Nisam zvanično promenila ime, ali je moj život promenjen. Nisam promenila porodicu, ali su oni navikli na „moju promenu.” Trudim se da im svaki put, na sve bolji način, prikažem islam ne bi li razmislili o njegovim vrednostima. Moja priča nije puna inspiracija i jako interesantnih događaja. Dovoljno mi je da je ona moja i jedinstvena, da mogu da je ispričam vama i svojoj dečici, inšallah (ako Bog da).
Molim Uzvišenog Allaha za dobro na oba sveta, da nas sve uputi na Pravi put i da nas učini srećnima! Mi smo Allahovi i Njemu ćemo se vratiti.
Hatidža
Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović
n-um
