Jedan od sultan-Mahmudovih vezira imao je sina po imenu Muhammed. Ovaj uljudni i odgojeni mladić obavljao je pisarske poslove na dvoru. Kada bi mu nešto trebalo, sultan-Mahmud bi mu govorio: -O, Muhammede, obavi ovaj posao!- Dakle, uvijek ga je oslovljavao svojim pravim imenom… Jednog dana ponovo ga pozva radi nekog posla, ali ovom prilikom mu se obrati drugačije: -O, sine moga vezira!- Mladić mjesečevog lica se odmah odazva na ovaj poziv…
Međutim , srce kao da mu otrovna kandža probode: -Da li sam učinio kakvu grešku pa me sultan zbog toga nije oslovio imenom? Kada se u akšam vratio kući, objasnio je muku svom ocu veziru i rekao mu: -Moj oče! Molim te da pitaš sultana za razlog. U jednom trenutku, kada se vezir osami sa sultanom, on ga upita: -Zbog čega ga tako pozva, moj sultane? Sultan-Mahmud se kao cvijet nasmiješi i reče: -Veziru moj, nisam htio da govorim o tome, ali reci ću da ne bih rastužio mladića. Ime tvog sina je ime našeg čistog Pejgambera. Ja u svom životu nisam izgovorio ovo ime bez abdesta. Kada sam ga jučer pozvao, nisam imao abdest, zbog toga sam se postidio, pa sam mu se obratio sa “vezirov sine”. Zato , budi miran.
novihorizonti.ba
