Kad smo se sreli na putu ezan je učio.-¨Hajde, dođi sa mnom u džamiju…¨- rekao sam ¨… znaš da je danas džuma!?¨-¨Znaš i ti, da ja ne idem u džamiju!¨-¨Znam, ali stvarno bih želio da znam razlog.¨-¨Pa ne znam ne mogu, znaš i brinem se da mi se neže pegla na hlačama pokvariti¨
Samo sam se nasmijao.-¨Vjerovatno se šališ, zar i zbog toga može da se ne ide u džamiju?¨-¨Ozbiljno ti kažem, znaš da pazim na svoje odijevanje a posebno volim zeleno.¨I stvarno, bilo je tako. Odjeća koju je oblačio bila je stvarno lijepa, uvijek je birao da to bude zelena boja i uvijek je bila ispeglana-“U redu,” rekao sam – “zar nisi nikad u životu išao u džamiju?”-“Dok sam bio dijete išao sam sa djedom par puta, ali tad nisam razmišljao o tome hoće li mi pantalone na koljenima da izblijede i mislim da više nikako neću ići u džamiju.”-‘ Ono što je rekao zaista me je zbunilo i pokajao sam se što sam otvorio ovu temu. Kasnije smo se pozdravili i rastali. Dva mjeseca nakon toga našeg razgovora rekli su mi da je u džamiji. Odmah sam otišao, bio je ispred safova koji su bili poredani za namaz u džamijskoj bašti. I opet je bilo zeleno, polahko sam mu se približio i tihim glasom prozborio:-“Rekao si da nikako nećeš dolaziti u džamiju!?” Ništa nije odgovorio, ležao je na tabutu koji je bio prekriven zelenim prekrivačem!
haber.ba
