Pred mojom rodnom kućom u Visokom, susretnem komšiju Nikolu…

Pred mojom rodnom kućom u Visokom, susretnem komšiju Nikolu, kojeg nisam dugo godina sreo. On zaustavi traktor, te mi iz sveg glasa i srca čestita bajram sa “Bajram šerif mubarek olsun!” Iskreno, malo me iznenadio ali smo se uvijek međusobno poštovali kao komšije. Moj sin, koji nije znao čovjeka priđe, nazva mu selam i čestita Bajram (misleći da je musliman) na što on sve odgovori. Meni malo bi neprijatno ali ne i mom čestitom komšiji.
Pita me potom: “Jesi li to došao babi na Bajram?” Rekoh: “Jesam.” A on sav sretan: “E svaka ti čast!” Pitam ga za zdravlje, za djecu, za suprugu Anu, te šta radi… Kaže: “Evo vozim ljudima kurbane da zaradim koji sevap za Sudnji dan! Valja se spremat. Samo kod Njega su sevapi a meni je 75. godina!” – u par rečenica mi reče puno toga i jos više me iznenadi. Čista životna mudrost bosanskog čovjeka.
U tom’, Babo izlazi iz kuće, i ja – kako je naš običaj, poljubim babi čelo i ruku te se izgrlimo. Komšija je bio dirnut, te siđe sa traktora (kojeg ostavi upaljenog na ‘sred puta’) te izgrli Babu i čestita mu iz čista srca.
Bio sam zadivljen prizorom komšijskog uvažavanja. I poslije komentarišemo, koliko je zaista tako finih, čestitih i dobrih komšija… Žao mi bi što ga ne počastismo baklavom i kahvom, ali komšija ima posla da i dalje ‘razvozi’ kurbane svojim komšijama…
Esmir Halilović