“Prišao mi je nepoznat čovjek nakon dersa. Bio je nekako drugačiji od ostalih. Rekao je: Šejh efendija, imam jedno pitanje. Plaho mi je važno.
Rekoh: Samo bujrum, rado ću odgovoriti ako znadnem.
Reče: Ja ću umrijeti!
Rekoh: Šta kažeš?!
Reče: Umrijet ću!
Rekoh: A doktori, šta kažu? Jesi li pokušao otići vani?
Reče: Nema fajde. Svi se slažu da ni vani ništa ne bih postigao.
Rekoh: Bog je plemenit. Ako Bog da ozdravit ćeš!
Nekako s čuđenjem me pogleda i reče: Znači, ako ja umrem Bog nije plemenit?
Shvatih da je pametan čovjek, ne može ga se lahko prevariti.
Rekoh zatim: Upravu si. No, šta si htio pitati?
Reče: Kad sam shvatio da mi je ići s ovog svijeta, plaho sam se rastužio i nisam dugo iz kuće izlazio. Sjedio bih u sobi i tugovao. Tako danima, sve dok jednom ne pomislih: Dokle ću čekati smrt sjedeći?! Sljedećeg jutra izađem, nađem posao i počnem raditi. Ali, bio sam nekako drugačiji od ostalog naroda, jer mi valja ići. Ostali se nisu tako ponašali. Postao sam plaho ljubazan prema svima. Ni hrđavi postupci drugih nisu mi više toliko smetali. Pomišljao sam, pusti nek’ misle da su me prevarili, nek’ se vesele tome. Pa ja svakako odlazim, a oni izgleda ostaju.
Da skratim, radio sam ali bez imalo osjećaja pohlepe. Bio sam među ljudima a nikome ništa na žao nisam činio. Volio sam ih. Kad god bih vidio svatove obradovao bih se i molio Boga za mladence. Gdje god bih vidio prosjaka u dnu srca bi me za njim zabolilo i pomagao bih i šakom i kapom. Kao stari starac želio sam da svi mladi ljudi budu sretni i zadovoljni.
Dakle, hoću da kažem kako sam eto postao dobar čovjek.
Eh, moje pitanje, šejh efendija, je upravo u vezi s tim: Pošto sam ja postao dobar čovjek iz straha od smrti, hoće li mi to biti kod Boga kabul?
Rekoh: Da! Koliko ja znam i kako se meni čini čovjekov popravak je Bogu drag kad god se desi, sve do pred samu smrt.
Polahko je ustao i krenuo. Poselamio se zahvaljujući mi na odgovoru. Dok je odmicao, sjetih se upitati ga: Hej, a koliko ti je ostalo?
Reče: Ko bi mu ga znao? Možda dan, možda koja hiljada dana?!
Malo se presabrah u sebi: Pa i ja sam ti isti.
Upitah ga: A od čega boluješ?
Odgovorih: Ama, nisam ja bolestan.
Rekoh: Šta to znači?
Reče: Shvatio sam da mi valja umrijeti. Eto. Pitao sve ljekare ima li smrti lijeka i svi mi isto rekli: Nema. Pitao da nema gdje vani, za pare? Rekli: Jok.
Helem, valja nama ići moj šejh efendija, jal prije, jal kasnije. Svejedno.
Opet se osmjehnuo i otišao noseći sa sobom moje srce.”
www.ljepota-islama.net
