Jednom prilikom Abdullah ibn Zubejr, r.a., poslao je pismo halifi Muaviji, r.a., u kojem mu je napisao da halifini radnici prelaze na njegovu njivu, koja se nalazila odmah pored Muavijine, i da na njoj prave nered. U pismu je Abdullah ibn Zubejr malo pogrdno naveo da je Muavija, r.a., Hindin sin, aludirajući na to da mu je majka naručila ubistvo poznatog ashaba Hamze, r.a., prije nego što je prihvatila islam. Kada je Muavija, r.a., primio i pročitao pismo,…
dao ga je svom sinu Jezidu, pa ga upitao šta bi on uradio, a sin odgovori da bi poslao vojsku na Abdullaha. Muavija, r.a., reče: “Ne, ja ću biti milostiviji od tebe.” Zatim je poslao pismo Abdullahu ibn Zubejru, u kojem je naveo da je Abdullah sin poznatog Poslanikovog, s.a.v.s., ashaba Zubejra, r.a., i u pismu mu još napisa: “Što se tiče one moje njive, više nećeš imati problema jer ti je poklanjam u ime Allaha, s.v.t., a oni moji radnici, koji su ti smetali, sada su tvoji, i njih ti poklanjam, pa sam odredi gdje će ti sada raditi.’’ Kada je Abdullah ibn Zubejr poslije sreo halifu Muaviju, r.a., poljubio je ga u čelo zbog ovog njegovog postupka i načina na koji mu je halifa odgovorio.
* * *
Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nalazio se u kući Aiše, r.a., kada u avliju uđoše četiri deve natovarene pšenicom. To je bio poklon Osmana, r.a., Allahovom Poslaniku. Kada su predali pšenicu, sluge se vratiše Osmanu, r.a., i rekoše: “Pšenicu koju ste poslali Allahov Poslanik podijelio je muhadžirima.’’ Čuvši ovo, Osman, r.a., posla još četiri deve. Ovoga puta Allahov Miljenik, sallallahu alejhi ve sellem, pšenicu podijeli ashabima iz Medine. Osman, r.a., posla još četiri deve, ali i ovoga puta Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, ne ostavi ništa za sebe, već sve podijeli svojim suprugama. Zatim je upitao Osmanove, r.a., sluge: “Koliko je pšenice stiglo vašem gospodaru?’’ ‘’Dvanaest tovara pšenice, Allahov Poslaniče’’, odgovoriše.
Shvativši da Osman nije ništa ostavio za sebe, podiže svoje ruke i Uzvišenom Allahu uputi sljedeću dovu: ‘’Ja Rabbi! Ostao sam nemoćan spram Osmanovog dobročinstva. Odužio sam se svima onima koji su činili dobro prema meni, jedino nisam u stanju odužiti se Osmanu. O Ti koji imaš najviše ihsana, Ti ga nagradi najboljom nagradom!’’ Od ove dove zatrese se cijeli Arš, a Džibril, a.s., siđe Reuslullahu, sallallahu alejhi ve sellem, i reče mu: ‘’O Allahov Poslaniče! Gospodar ti šalje selame i Osmana poselami. Mi smo zadovoljni njime. Učinit ćemo ga tvojim komšijom u Džennetu. Njegov račun na ArAsatu smo podigli. Ako si ti ostao nemoćan prema njemu u uzvraćanju dobra, Mi sigurno nismo.’’ Kada je Osman čuo za ovo, iz njegovih očiju potekle su suze.
* * *
Halifa Omer b. El-Hattab ne bi navečer zaspao sve dok ne bi prohodao i uvjerio se u stanje svoga naroda. Kad bi naišao na neki problem, on bi ga pravovremeno rješavao. Ako je neko bio bolestan, on je brinuo o njemu i hizmetio ga. Tako je jedne hladne zimske noći, hodajući sa Abdurrahmanom b. Avfom, ugledao vatru i odmah se zaputio prema njoj da vidi o čemu se radi. Kad se približio, pored vatre je ugledao stariju ženu sa svojom djecom, od kojih jedno kroz plač zavapi:”’Majko, umrijet ću od gladi!’’ Kada je to čuo, Omer je prišao ženi, sjeo pored nje i upitao je: ‘’Šta je s vama, šta vam treba?’’ Žena, ne znajući uopće o kome se radi, odgovori: ‘’Žalim se Allahu na Omera b. El-Hattaba!’’
Na to Omer reče: ‘’Pa šta ti je Omer kriv, on ne zna ono što je nevidljivo?!’’ Žena mu odgovori: ‘’On o nama i ne razmišlja, on nas je potpuno zanemario!’’ Omer ustade, ode do magacina, uprti na leđa brašna, masla, meda i drugih namirnica, pa se vrati ponovo do vatre. Na brzinu pripremi jelo, a onda pozva jetime i ženu da jedu. Kad se malo zasiti, žena reče Omeru: ‘’Ti si zaslužniji za hilafet od Omera!’’ Omer joj obeća da će se pobrinuti o njoj i njenoj djeci i krenu sa Abdurrahmanom b. Avfom.
Kad zamakoše za jednu stijenu, Omer poče provirivati i posmatrati šta djeca rade. Hladnoća je bila sve žešća pa mu Abdurrahman reče: ‘’’Hajdemo, Omere, jer ćemo se smrznuti od zime.’’ Omer mu na to odgovori: ‘’Ako se žuriš i ako ti je hladno, ti idi, a ja, tako mi Allaha, neću odavde otići sve dok ih ne vidim kako se smiju isto kao što su do maločas plakali od gladi! Valja se Omeru s njima sresti pred Allahom na Sudnjem danu!’’ Kad su se najela, djeca se počeše igrati i smijati, a Omer se okrenu i ode.
Kada jetim zaplače, Arš zadrhti, a Milostivi poviče: ‘’O Džibrile, ko je rasplakao ovoga? O meleki, uzimam vas za svjedoke da za onoga ko plač jetima zamijeni smijehom, nema druge nagrade osim Dženneta!’’
* * *
Jednom prilikom neki siromah posjetio je poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem. U toku razgovora čovjek je spomenuo da je lijepa košulja koju je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, imao na sebi, pa Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, skide košulju sa sebe i pokloni je čovjeku, koji je uze i ode. Poslije izvjesnog vremena jedna od Poslanikovih, sallallahu alejhi ve sellem, supruga dođe kod Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i reče mu da ga ljudi čekaju u džamiji radi obavljanja namaza.
Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, odgovori joj da on ne može izaći pred ljude jer nema šta da obuče. Kako je to bilo čudno supruzi, ona ga upita šta je sa njegovom odjećom, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, odgovori joj: “Bio je kod mene jedan čovjek, siromah, pa sam mu poklonio jedinu košulju koju sam imao, tako da sada nemam ništa za obući kako bih se mogao pojaviti pred ljudima.’’ (Hadis bilježi imam Ahmed, r.a.)
