Primala je vitre.
Jedina u daleku.
Narod se za nju raspitivao pa su joj vitre i hedije Ramazanom stizale iz Sarajeva, Doboja.
Prvo se otimala od toga,
ne treba meni, sirotih ima do mene.
Ali, rijetke su bile žene poput nje tih godina,
pa je narod nosio i ostavljao pred vrata, zadivao pod saksije cvijeća ako ne bi otvorila.
Neobično je posve bilo čuti da neko klanja, sa Kur’anom se druži, a ona jeste.
Rijetko, vrlo rijetko da je ko postio tih godina 70tih
i mada je naš identitet posve bio pokoleban, a vjera ublijedila i svela se na imamski zanat, ezane džamijske,
vitre su se redovno davale.
Te godine, prve kad joj dođoše vitre Mevlija se prepade:
Nisam ja za vitri, ako sam sama bez poroda, bez plate il’ pemzije,
Al opet imam krov nad glavom i bašču.
Ne gladujem.
Troška nejmam,
Nit struje niti vode nejmam da platim,
a jaja što prodam uzmem sebi gasa za lampe, litar ulja i kahve koju deku.
Imam svega, sebi se pravdala u noći ramazanskoj haman dvadeset i trećoj.
Kud ćeš Mevlija sa ovolikim
parama sad?
Kako ćes se Bogu opravdati,šta će ti?
Baška kese pune hedija, ja ne smijem ovo dirat.
Sabahom ranim sišla sa Cerika u selo,
Hodži Akifu na vrata i sve one kese ispustila onde:
- Akife, živ bio evo ti ovo para. Došle mi u vitre.
Da narod odgonim ne merem.
Ne slušaju, samo ostavljaju.
Podijeli djeci u mejtefu, plati struju, uzmi ogreva za džamije… znat ćeš šta ćeš s njiha, meni ne trebaju, džaba me sekiraju.
Ne znam kud bih s njima.
Mirna, ode kroz izmaglicu kući svojoj,da rahat živi.
Piše: Jasmina Mrkonjić
