Cazinjanka Razija Čolaković podijelila je na Facebook stranici “Muhabet sa Razom” priču o svom putu ka vjeri, vremenu kada se pokrila, te iz toga izvukla veoma važnu životnu pouku.
Njen tekst pročitajte u nastavku:
“U mojoj kući prije nije se klanjalo redovno. Babo bi samo na Bajram otišao, ponekad u džamiju kad je nekome dženaza, mevlud ili nešto slično. Mi ostala familija, niko ništa…
Moj otac je potpuno nepismen, ne zna čitati niti pisati, kao i moja rahmetli majka što je bila.
Onda i ne čudi to da nisu znali puno toga, a uz njih ni mi djeca. Kako su godine prolazile, mi smo odrastali, krenuli u školu, neki od nas petero djece, završili smo osnovnu a neki nisu… Razloga je milion, od toga ako sestra npr. dobije lošu ocjenu, ili padne polugodište, otac bi odmah zabranio dalje da ide u školu, do bijede i siromaštva…
Helem… Ja sam imala trinaest godina kada sam krenula u mekteb. Mama rahmetli mi je govorila da se u mekteb mora ići. Prva iz svoje porodice krenem redovno u džamiju, koja je bila više od pola sahata udaljena od moje kuće. Tad upoznajem i svog plemenitog efendiju, Ahmeda Ćupriju. Zavoljeh mekteb, džamiju, efendiju i sva ona zimska jutra kad sam išla s drvetom u ruci do džamije.
Mnogi su nosili po drvo u ruci kad krenu u mekteb, za grijanje. Bile su to one godine odmah poslije rata…
Počela sam učiti ilmihal, zatim sufaru i konačno Kur’an. Bila sam među najboljima i najredovnijima. Tad sam naučila klanjati pred svojim dobrim efendijom. Sve namaze, sve praktično. Tako nas je učio divni naš efendija, da se uvjeri da znamo klanjati.
A onda je došao svečani čin, “davanje hatme”. Tako se kraj obilježava kad sve u mektebu završimo. Iskupi se rodbina, prijatelji i komšije pa u džamiji daruju djecu. Poslije mene u mekteb kreću moj brat i sestra… Isto tako uspješno završe.
Tad pomalo shvatam važnost namaza i šta je ustvari namaz. Počela sam i kod kuće klanjati, ali opet ne redovno. Mojima drago, gledaju i čude se. Ja sam bila od sve nas djece, jedina koja je voljela knjige. Nekad prođem četvorkom nekad peticom. Kada sam završila osmi razred, nisam znala šta ću dalje. Podrazumijevalo se kod nas da se u srednju neće ni ići. Ali ja sam silno željela ići.
Jednog dana vidjela sam djevojku, bila je pokrivena od glave do pete, u nekom sivom kompletu, duga suknja i sako, a mahrama na njoj viorila se na vjetru… Doživljaj mi je bio kao oni momenti kad pratite usporeni snimak nekog neponovljivog trenutka… Dah mi je bio zaustavljen na tren, u duši nešto zatreperilo, nikad ništa ljepše do tad nisam vidjela.
Dotrčala sam kući i rekla svojima: Hoću se pokriti.
Imala sam skoro petnaest godina. Svi u čudu. Otkud sad to?! Govore mi nemoj, ne pokrivaj divnu kosu, ma ti ćeš se otkriti za dva mjeseca, nisi svjesna šta radiš…
Ali ja hoću i hoću.
Prebacim maminu staru šamiju, kako tad tako i danas dvadeset i pet godina poslije…
Ali iznenađenjima nije bilo kraja. Onda sam im rekla: Želim upisati srednju školu medresu.
Upišem se u medresu i uz Božiju pomoć i pomoć dobrih ljudi i mog efendije, koji su mi plaćali školu, završim srednju.
Međutim šta vam hoću reći?
Kada sam krenula u medresu, tad sam počela redovno klanjati. Polahko taj svoj “uticaj” prenosila sam na sve njih u kući. Svi su počeli klanjati. Ne redovno, ali mnogo više nego ikad prije. Ramazane smo postili, išli u džamiju…
Desila se totalna preobrazba u mojoj porodici.
Četiri godine u školi i mnogo godina poslije, ostalo je to kod mojih…
Sjećam se govorila sam im: za početak radite što i ja, nema veze što ne znate šta se sve uči na kojem rekatu, naučit ćemo zajedno. A kad odete u džamiju, samo za hodžom šta i on radite…
S vremenom, svašta su naučili. Znali su…
Dobili su preko mene uputu od Boga.
Kao što sam je ja dobila, preko one prelijepe djevojke s početka priče…
Sutra nećemo moći reći: Nismo znali, Bože.
Jer… Znali smo. Bog je dao da progledamo srcima, ali ako zažmurimo opet, iz tog mraka teško se budi…
Ne znam puno o životu, ali znam da Bog dragi sve daje s nekim razlogom. Pruža nam prilike kroz druge ljude, daje nam putokaze i dokaze, da progledamo… On Sveznajući obasipa nas svojom beskrajnom milošću… Ali mi smo nezahvalna i nezadovoljna bića.
I ništa, baš ništa na ovom svijetu nije slučajno.”
Razija Čolaković
