Bračni par Arifa (56) i Mehmed Ogrešević (60) iz BiH proživljavaju pravu porodičnu dramu, a pored toga zdravlje im je ozbiljno narušeno.
Za troje djece su se borili svim snagama, ne sluteći da će im sin prirediti veliku bol, i to, kako kažu, bez razloga.
Mehmed je doživio možda udar prije tri godine, od velikog stresa i patnje, i od tada ne može da priča, potom je dobio i epilepsiju.
Noge mu se tresu. Zaboravio je i da čita, i da piše. Ne smijem ga samog ostaviti. Išli smo po bolnicama, ali ne smiju da ga operišu. A ni ja nisam dobrog zdravlja, imala sam dvije operacije bruha – započela je svoju ispovjest Arifa za TV Krajina.
U braku su dobili dvije kćerke, koje su obe osnovane svoje porodice, ali im pomažu koliko god mogu i redovno ih obilaze. Međutim, sin ih ne napustio prije 7 godina.
Kćerke dolaze i pomažu nam koliko su u mogućnosti, ne možemo i njih opteretiti. Za sina ne zna ni gdje je, ni šta je, niti znam razlog njegovog odlaska od kuće. Nismo se svađali sve je bilo normalno. Gajili smo zajedno krastavac sa mojima, na sve sam pristala i od tada se više ne javlja. Išla sam kod tetke da je pitam šta se dešava – kaže Arifa.
Međutim, dobila je neočekivan odgovor.
Rekao joj je ako ode od nje, da ga više nećemo vidjeti ni mi, ni oni. Želim mu sve najbolje. Samo da mi dođe kući, da ga vidimo dok smo živi. Ta familija kod koje je bio ne treba mi, ta tetka se okrene kad me vidi. Mora biti neki razlog zašto neće da dođe, trebalo je da dođe da popričamo, da vidimo u čemu je problem – smatra Arifa.
Svakodnevno brine o svom mužu koji se nikada nije oporavio od posljedica moždanog udara.
Kupam ga, oblačim ga, brijem… Sve što je potrebno, iako se i ja ne osjećam dobro, sve ga služim. Ali, to je sve iz ljubavi – kaže i dodaje da su u nezavidnoj finansijskoj situaciji:
Nemamo nikakva primanja redovna, Mehmed nema dovoljno godina za penziju. Snalazimo se, nisam mogla ni poljoprivredom da se bavim, jer su mi zabranili ljekari da kopam.
Najteži momenat joj je bio kada je Mehmed završio u bolnici, tada se nije znalo ni da li će preživjeti.
Kada se to sa suprugom desilo, poslala sam zeta i prijatelje da ga obavijeste, tada je rekao da mu nismo potrebni. Kada sam se ja operisala, ni tad nas nije posjetio – objašnjava kroz suze.
Naglašava da su ga preko mnogih pozivali da se vrati kući, ali odgovor još uvijek nisu dobili, i tako sedam godina.
Mehmed ga je nekoliko puta vidio u gradu, nije se ni javio. Ja sam ga vidjela iz auta. On odmah pređe ulicu. Mislim da nije oženjen. Ja svoje dijete primam u svako doba. Ima svoju kuću. Potreban nam je više nego ikad. Najviše kao moralna podrška. Sanjala sam ga mnogo puta, ali nikako ne mogu do njega. I muža jedva smirim. Svašta narod priča, ali komšije znaju šta smo sve radili za njih- zaključila je Arifa u nadi da će im se sin što prije vratiti.
(E. P./Stil)
