U predajama se spominje da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, plakao u sljedećim situacijama:
– Kad je ubijen njegov amidža hazreti Hamza, radijallahu anhu.
– Kad je ubijen njegov amidžić Dža’fer ibn Ebi Talib, radijallahu anhu.
– Kad je umro njegov sin Ibrahim, radijallahu anhu.
– Kad je umirala njegova unuka, Umama bint Ebil-‘As, radijallahu anha.
– Kad je posjetio majčin kabur, Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, toliko je plakao da je rasplako i prisutne ashabe.
– Plakao je kad je stajao pored kabura na dženazi nekog od svojih ashaba.
– Plakao je kad je Allah, dželle šanuhu, objavio ajet: ”Da nije ranije Allahove odredbe, snašla bi vas patnja velika zbog onoga što ste uzeli (tj. od ratnog plijena i otkupnine za zarobljenike Bedra).” (El-Enfal, 68.)
– Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, plakao je dok je klanjao namaz, tako da bi se iz njegovih grudi čulo zujanje (od plača) poput zvuka iz lonca kad u njemu ključa voda.
– Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, plakao je kad mu je Abdullah ibn Mes’ud učio ajete iz sure En-Nisa. Ibn Mesud, radijallahu anhu, veli: ”Učio sam Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, suru En-Nisa sve dok nisam stigao do ajeta: ”A kako li će tek biti kada za svaki narod dovedemo svjedoka, a tebe dovedemo kao svjedoka ovima!” (En-Nisa, 41.) Tada mi je rekao: ‘Dosta je!’ Pogledao sam u njega, a njegove oči su bile pune suza.” (Buharija i Muslim)
– Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, plakao je kad bi nekog od njegovih ashaba snašla teška bolest ili neka druga nevolja, saosjećajući s njima.
– Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, plakao je iz samilosti prema svome ummetu. Jednom prilikom Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učio je ajet u kojem se Ibrahim, alejhi selam, obratio Allahu dželle šanuhu, i spominjući kumire koje je njegov narod obožavao, rekao: ”Oni su, Gospodaru moj, mnoge ljude na stranputicu naveli…” (Ibrahim, 36), a zatim je učio ajet u kojem se Isa, alejhi selam, obraća Allahu, dželle šanuhu, izražavajući brigu za svoje sljedbenike, rekavši: ”Ako ih kazniš, robovi su Tvoji, a ako im oprostiš, silan i mudar Ti si!” (El-Maida, 118). Tada je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, podigao ruke prema nebu i govorio: ”Gospodaru, moj ummet, moj ummet!”, i zaplakao.
Nakon toga, Allah, dželle šanuhu, rekao je meleku Džibrilu: ”Otiđi Muhammedu i upitaj ga šta ga je rasplakalo, a tvoj Gospodar to najbolje zna.” Džibril je otišao kod Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, i upitao ga zbog čega plače, a on mu je rekao da se brine za svoj ummet, a Allah najbolje zna šta je on rekao.
Tada je Uzvišeni Allah rekao Džibrilu: “Otiđi Muhammedu i reci mu da ćemo ga učiniti zadovoljnim u pogledu njegovog ummeta, a nećemo ga ražalostiti i rastužiti.” (Muslim) A to znači: ”Allah će te, Muhammede, učiniti zadovoljnim tako što će ti dati ono što tražiš od Njega u dovi za svoj ummet, a neće te ražalostiti i rastužiti u pogledu tvog ummeta.”
Izvor:
Akos
