Rekla sam sebi nema šanse, započinje svoju ispovijest Beograđanka Jasmina (32) koja je prošle nedjelje u samom centru grada, na potezu od Bulevara do Bezistana, pronašla novčanik pun para i kartica sa svim, ali kompletno svim dokumentima vlasnika.
- Vidim ja na ulici novčanik, podignem, otvorim… pun para i raznoraznih kartica, od toga i dvije iz banke. Dokumenta sva na broju i to baš sva… I lična i zdravstvena i vozačka i još štošta… Sve elektronsko… Kad izgubiš treba ti pola godine da sve izvadiš ponovo a o trošku da i ne pričam… Vidim ja čim je pun para, ispao čovjeku… Nisu džeparoši, oni povade lovu i bace dokumenta sa sve novčanikom u prvi kontejner i obično operišu po GSP. Ovo je neko prošao, kažem sebi, i ispalo mu iz džepa. Vjerovatno muškarac, oni vazda drže dokumenta po zadnjim džepovima pantalona…- priča Jasmina, piše Magazin Novosti.
- Čim sam našla, htjela sam odmah da odem do policije, tu blizu, i predam, ali sam žurila na posao i rekoh hajde prvo na posao da me još ne optuže kako kasnim pa još lažem da sam išla u policiju da predam izgubljeni novčanik. Tek kad sam došla u firmu, kolege osuše po meni. Da li si normalna, gdje ćeš u policiju pa još da te optuže kako si mu uzela pare iz novčanika pa kobajagi došla da prijaviš, ko zna koliko je imao ili šta će da kaže koliko je imao.
- Može da kaže da je imao ko zna koliko, a ono bilo hiljadu-dve kao što i jeste… Pa još tamo i neki zapisnik prave, pa treba da se potpišeš pa gdje si našao, pa kako… Nego ti lijepo vidi šta on tu sve ima, pa ga zovni telefonom… Pronađeš mu broj i zovneš, taman ga obraduješ prije nego što shvati da je negdje usput posejao novčanik i šlogira se.
- I tako ja krenem da gledam kartice, povadim, potražim na internetu ima li neki fiksni telefon pošto sam mu vidjela i adresu – i ništa. Zovi dom zdravlja – ništa, zovi raznorazne i hajde na kraju i banku… I upali mi, javi se službenica, ja se lijepo predstavim, kažem našla čovjeku dokumenta, vaš je klijent, dam ime i adresu, hajde nađite ga pa mu javite da je izgubio novčanik.
- I eto zvoni u firmi telefon sutradan… Dobar dan, ja sam taj i taj, našli ste mi novčanik i ja kažem jeste evo tu sam, na poslu, sačekajte ispred, donijeću vam… I lijepo ja siđem, predstavim se, kažem gdje sam našla, kažem ništa nisam dirala, kako sam našla, tako je… Pogledam čovjeka, vidim taj je sa slike i predam sve ono, kad ono šok?! On ga otvori, vide da su njegova dokumenta, i ne pogleda da li su pare tu, niti se rukovao sa mnom… Jedva kroz zube reče hvala i ode!
- Ja u šoku! Pa makar da se rukovao, da je minut stao pa rekao e baš vam hvala, mnogo ste mi učinili… pa samo ta silna dokumenta da moraš da vadiš ponovo… i od banke i lična i sve. Ili da je ponudio makar neku nagradu, tek da se osjetiš da ti je zahvalan. Ja pare svakako ne bih uzela, roditelji su me uvijek učili kad nađeš nešto tuđe, vratiš mu i ništa ne uzimaš… I da je ponudio, ja bih odbila, ali lijepo je kad te neko ponudi, osjetiš nekako da si nekom pomogao, da si mu učinio i da mu je to važno kad se nudi da te na nagradi… Kad ono šipak!
- I poslije toga rekla sam sebi e pa nećeš majci više… Sljedeći put kad vidim nešto tuđe na ulici, samo ću da šutnem u stranu pa neka ga traži sam, piše Magazin novosti.
hayat.ba
