Nikola je Beograđanin, Srbin i pravoslavac, koji je danas, na Bajram, prvi put otišao u beogradsku džamiju, a svoje iskustvo ispričao je za portal Telegraf.rs.
Ono što je tamo vidio, čuo i doživio, prenosimo u originalu – onako kako je i zapisano…ođen sam u Beogradu, i ceo život sam proveo i odrastao u njemu, ali su me danas, uprkos mom “starosedelaštvu”, slučajni prolaznici upućivali prema džamiji na Dorćolu. U poslednjih par meseci, velika prašina se digla oko pojedinaca muslimanskog dela sveta, i njihovih terorističkih namera prema ostatku planete.
Verujemo da dobrom delu našeg stanovništva počinje da se diže kosa na glavi, na spomen da je neko muslimanske veroispovesti. Predrasudi i stereotipi su pustili duboko korenje u našem društvu, ali i svesti.
Povodom Bajrama, jutros sam gledao muftiju Muhameda Jusufspahića na televizoru, koji je pozvao sve Beograđane da danas dođu u džamiju i proslave Bajram sa muslimanima naše prestonice. Poslušao sam ga.
“MOJE NEZNANJE O PROCEDURI ULASKA U DŽAMIJU JE BILO TOLIKO DA SAM MORAO DA PITAM NEKOGA GDE DA OSTAVIM CIPELE PRE NEGO ŠTO UĐEM UNUTRA. NA NEKI ČUDAN NAČIN, BIO SAM POSTIĐEN ZBOG SVOG NEZNANJA
Prošetao sam do Bajrakli džamije na Dorćolu, i popričao sa ljudima, koji su se uveliko spremali za veliku svečanost na ovaj najznačajniji islamski praznik. Moje neznanje o proceduri ulaska u džamiju je bilo toliko da sam morao da pitam nekoga gde da ostavim cipele pre nego što uđem unutra. Na neki čudan način, bio sam postiđen zbog svog neznanja.
Ceo život sam sebe smatrao tvrdokornim Beograđaninom, a nisam znao gde se nalazi njegova najstarija džamija. Ljudi su, išavši levo-desno, bili neverovatno nasmejani i radosni, bili su vrlo otvoreni za bilo kakvu vrstu pomoći. To se videlo na njima.
– Nemamo razloga da budemo besni. Ovo je za nas najradosniji praznik, jedni drugima pomažemo, i pokušavamo da nastavimo da živimo u blagostanju kao i do sada – izjavio je Rašid (23), koji je pomagao oko raspoređivanja hrane u zatvorenom delu ulice Gospodara Jevrema.
Preovladavao je veliki strah u meni da postavim pitanje da li smem da slikam unutrašnjost džamije, ali kada sam video još jednu grupu turista, koja je to radila, izvadio sam svoj fotoaparat i krenuo da pravim slike.
Unutrašnjost džamije sam zamišljao totalno drugačije, ne znam kako da opišem, ali ono što sam video unutra me je prijatno iznenadilo. Mir i tišina koji su preovladavali unutar džamije su delotvorno delovali na moj unutrašnji mir. Proveo sam jedno kratko vreme unutra, uživajući u prizoru.
“ONO ŠTO SAM ČUO, VIDEO I DOŽIVEO OVDE ME JE BRZO ORASPOLOŽILO, I NA SAMO TRENUTAK POVRATILO NADU DA ĆEMO JEDNOG DANA PONOVO ŽIVETI U SLOŽNOJ ZAJEDNICI PUNOJ LJUBAVI I SREĆE
– Pa naravno da je mirno unutra. Šta ste vi mislili da se tamo nalazi – nasmejao se Rašid, pa nastavio – Par puta sam dolazio tu kada mi je bilo najteže, i uvek sam tako pronalazio odgovor koji bi me smirio. Danas se svi okupimo ovde, pričamo samo o lepim stvarima, a zaboravljamo na ružne, i zahvaljujemo se Bogu što nam je podario ovako lep život.
Radost, radna graja i druželjubivo ćaskanje naroda ispred džamije budila je znatiželju prolaznika koji su se zaticali tu. Žene su postavljale piće i hranu kao posluženje vernicima i svim ostalim gostima, koji su došli da uveličaju ovakav praznik. Svi su prilazili, pričali i smejali se sa domaćinima, pa čak i pitali da li im je potrebna pomoć.
– Imamo tako dobre komšije da bi nam mnogi pozavideli. Oni su hrišćani, ali to više nije bitno. Niko ovde ne pominje veru, već ono što čovek nosi iznutra. Svi su pozvani, bez obzira koje su veroispovesti – izjavio je Rašid.
Ono što sam čuo, video i doživeo ovde me je brzo oraspoložilo, i na samo trenutak povratilo nadu da ćemo jednog dana ponovo živeti u složnoj zajednici punoj ljubavi i sreće.
