Rahmetli tetak tako jedno vrijeme išao u džamiju, petkom na džumu obavezno, godinu, dvije… i odjednom prestao. Rahmetli otac spremi se i ode mu kući na sijelo i tako u priči upita ga što je prestao ići u džamiju.
A on se nasmija. Pa dobro Huso šta ti misliš što sam ja išao u džamiju?
Otac ga gleda zbunjen, pa zna se što se ide u džamiju: da klanjaš, ibadetiš, zikriš, poslušaš vaz, poselamiš se s ljudima …
E jesi ti Huso naivan! Ja sam išao u džamiju po zadatku.
Kakvom zadatku?
Po partijskom – ponosno će tetak.
Otac sav u čudu, gleda ga zbunjen, pa ne zna šta da kaže, a on nastavlja.
Al’ ne boj se, od mojih izvještaja nije nikog glava zabolila. Svaki je bio otprilike: hodža vazda priča o džennetu i džehennemu, kurbanu, ramazanu, hadžu …nema po društvenu zajednicu opasnih tema, niti nečega što narušava bratstvo i jedinstvo i dobre međunacionalne odnose. Prisutni uvijek jedni te isti, stari od preko 70 godina jednom nogom u grobu, par intelektualaca koji dolaze rijetko i koji su već pod našim nadzorom. I to je bilo to. Tako da me je nedavno pozvao partijski sekretar i rekao da više ne moram ići u džamiju i od tada i ne idem.
Otac posjedio još malo, spremi se i krenu kući. Još dugo mu je u glavi odzvanjalo to što je čuo. ali nije se dao smesti, on je svoj put odredio i njim će ići, a oni dolazili ne dolazili, snimali, pratili, bilježili …to ga se ne tiče.
I ko će ko dragi Allah. Tom rahmetliu tetku dva unuka, od sina, evo već sigurno preko deset, ako ne i petnaest godina oba rade u Islamskoj zajednici. Elhamdulillah, dobri i čestiti momci.
Haris Hojkuri
