Upitao je Uzvišeni Allah meleka smrti:
”Jesi li se nekad nasmijao kad si uzimao nečiju dušu?”
Melek Mu odgovori:
”Da jednom sam se nasmijao, jednom sam zaplakao,
a jednom sam se uplašio.”
Allah, dželle šanuhu, ga upita:
”A šta te je to nasmijalo?”
Odgovori Mu:
”Dok sam se jednom spremao da uzmem dušu jednom čovjeku, zatekao sam ga kako govori obućaru da mu napravi cipele da ih može nositi cijelu godinu, pa sam se nasmijao, uzeo sam mu dušu prije nego što ih je i nazuo.”
”A zbog čega si zaplakao?”
”Zaplakao sam kad si mi naredio da uzmem dušu jedne žene.
Našao sam je u pustinji kako drži svoje novorođenče, sačekao sam dok ga je spustila usred neplodne pustinje i uzeo sam joj dušu plačući zbog vriska napuštenog djeteta, za koje niko nije znao.”
”A šta te je uplašilo?”
”Uplašio sam se, kad si mi naredio da uzmem dušu jednog od Tvojih alima.
Iz njegove sobe je izbijala svjetlost, kad god bih se približio toj sobi svjetlost bi me tjerala da se povratim.
Plašio sam se njegovog nura dok sam mu dušu uzimao.”
Allah, dželle šanuhu, mu reče:
”A znaš li ti ko je taj čovjek?
To je ono dijete koje si ostavio u pustinji kad si uzeo dušu njegove majke.
Ja sam o njemu brigu preuzeo i nikome ga nisam prepustio.”
