Težak život Huse i Haške Zahirović iz Donjih Krčevina: “Živimo bez vode, bez poda, bez sigurnosti – ali još smo na svom ognjištu”
U selu Donje Krčevine, nedaleko od Turbeta, tiho i skromno žive brat i sestra Huso i Haška Zahirović. Nakon što su se 90-ih godina, poslije agresije na Bosnu i Hercegovinu, vratili na svoje ognjište, svakodnevno se suočavaju s teškim uslovima života – bez osnovne infrastrukture, sigurnih prihoda i zdravstvene zaštite
„Voda nam je najveći problem. Kuća je neuslovna, instalacije su stare, podova skoro da i nema, kupatilo je u katastrofalnom stanju“, priča Huso sa suzama u očima. Već tri decenije žive u skromnom objektu koji više liči na ruševinu nego na dom.
Huso preživljava od povremenih socijalnih primanja – 250 KM koje, kako kaže, „jedne godine daju, druge ukinu, pa papire ganjaš, pa ništa od toga“. Kaže da preživljava zahvaljujući komšijama koji mu ponekad daju deset, dvadeset ili sto maraka: „Uspijem nešto posijat, malo pomognem komšiji, al’ ne mogu na suncu, imam problema s rukom i glavom, od kad me donacija bacila u zidove.“
Njegova sestra Haška, koja nema ni zdravstveno osiguranje, svakodnevno vodi borbu s bolovima u kičmi. „Ne mogu se ispraviti, nemam snage ni zdravlja. Bolna idem do potoka da perem veš. Da sam zdravija, otišla bih bilo gdje po svijetu da zaradim. Al’ ovdje – ako ti neko da sadake, zauhar je. Al’ kad ti zaradiš svoj dinar, znaš šta znači.“
Na pitanje o ratu, Huso ne može zadržati emocije. Suze same krenu. „Brate, da znaš šta smo sve prošli…“ – i zastane.
U vremenu kada mnogi gledaju kako otići, Huso i Haška ostaju. U svojoj siromašnoj, ali svetoj kući, na svojoj zemlji, u svom rodnom kraju. Njihova priča je tihi vapaj za ljudsko razumijevanje i pomoć – da nakon svega kroz što su prošli, barem mogu starost dočekati dostojanstveno.
Ako iko zaslužuje da im se pomogne – to su oni prenosi hayat
