Prosječnom Bošnjaku u dijaspori često je važnije otići na koncert Dine Merlina, baciti roštilj, narezati suhovinu te satima gledati Zvezde Granda, nego preuzeti stvarnu odgovornost za vlastiti narod i državu.
Kad igra Bosna, i ako je stadion blizu, ode se, par puta se vikne „Ko ne skače, mrzi Bosnu“, objavi se story i tu patriotizam završava.
Ali kad treba učestvovati u obnovi puta u rodnom selu, tad već nestaje i vremena i volje.
Kad treba dati makar simboličan doprinos bh. zajednici u dijaspori i Domovini – muk.
A kad treba glasati na izborima tek tad nastaje pravi belaj – to je, „besmisleno“, „komplikovano“ i „ionako ništa ne mijenja“.
Emocija – da.
Folklor – da.
Parole – uvijek.
Odgovornost, učešće i konkretno djelovanje – slabo, nikako.
I upravo ta površna, komforna svijest je ono protiv čega se svi treba da borimo.
Država se ne gradi pjesmom, navijanjem i Grandom, nego stalnim voljom, upornim i stalnim radom.
Sve drugo je čista gluma patriotizma.
Sanjin Jakic
