Kad sam prije par godina rekla da ću da se pokrijem, roditelji su mi rekli da takva ne prelazim njihov prag. Da sam se uvijek odvajala od normalnog svijeta i da jedina ja hoću u vehabije (kao mala išla sam u džamiju, elhamdulillah). Majka mi je rekla da je samo znala da ću biti “ovakva”, znala bi šta bi sa mnom😥. Od tada uvrede dobijam konstantno. Da sam u sekti, vehabija i da sam dužna novac, jer me plaćaju za nošenje hijaba. Da se narod vraća veri samo zarad novca.
Ja imam djecu i moji roditelji se nikad ne bi sjetili da prvi pošalju poruku da pitaju za njih. Samo kada ja prva, opet posaljem poruku, pitaju me kako su. Kažu mi da ne ličim ni na šta. Da su ovake haljine kao vreće. Da su se “vehabije” proširile i da mi klanjamo drugačije. Ma uvreda ima svakakvih. Još mi nisu rekli bujrum. Niti će. Kažu mi da učim djecu pogrešno i da oni sami trebaju da biraju kako će kada budu veliki. Meni to nije u redu. Ja njih odgajam onako kako je pravilno, u din islamu.
Da napomenem da sam bila bolesna i više puta su mi rekli da nemaju vremena da dođu da paze moju djecu. Bila sam izgubljena, njih nije bilo. Bila sam gladna, njih nije bilo. U svakakvom stanju, njih nikad nije bilo. Za svaki musibet krive mene.
Svašta me je gazilo, elhamdulillah. Ja možda nisam bila dobro dijete, nijesam dovoljno slušala. Bježala sam ispod ograde da bih išla tetki, da bih crtala i čitala kod nje. Radila sam, a njima se to nije svidjelo. Išla sam protiv sebe, jer sam rasla u neposlušnosti. Oni ne shvataju da sam samo bježala od kuće, svađe, alkohola…
Sad me zovu svakakvim imenima. I ja opet pošaljem poruku, jer me je strah Allaha i radi Njega ćutim i saburam. Osjećam da me ne vole nikako. Da me nikad nisu ni željeli pored sebe. Žao mi svoje djece, jer nemaju kome.
Ovim samo želim da roditelji podrže svoju djecu u svemu. A pogotovo u dobru. Da ih podučavaju veri i da se kanu loših priča. Da zbog glupih nestašluka, ne odvajaju svoju djecu od sebe. Tako mi Allaha, ostaju posljedice na insana.
A.M.

N-UM.com