Imam mladu svekrvu, Marinu. Ima samo 43 godine. Rano se udala. Imala je samo 18 godina kada se rodio moj muž Rade, a godinu dana kasnije i njegov brat Adam.
Ona i moj svekar imali su dobar brak. Deca su odrastala u srećnoj porodici. Marina je odmah nakon srednje škole završila kurs za računovođu i počela je da radi u maloj firmi. Danas je ugledni računovođa u dobroj kompaniji.
Kada je Radetu bilo deset godina, njegov otac je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću. Marina je ostala sama sa dečacima. Naučila ih je da budu odgovorni, smaostalni, da završe škole i da budu ljudi.
Kada su stasali za srednju školu, Marina ih je poslala u inostranstvo na školovanje. Dobili su stipendije i ona nije morala da brine o njima. Bar ne finansijski.
Tako smo se Rade i ja upoznali, a uskoro i venčali.
Oboje smo studenti na završnoj godini. Marina je odlučila da nam plati troškove svadbe i medeni mesec. Posle toga smo se sa njom čuli samo jednom mesečno, da razmenimo osnovne informacije.
Radetov mlađi brat živi sa majkom, ali Marina ga ne finansira. Ona često kaže: “Neću hraniti matorog konja.”
Mi smo nedavno dobili dete, kćerkicu. Svekrva je čestitala, donela poklon u vidu pelena, hemije za dete, kašica, odeće…Izljubila nas je sve odreda i nestala. Ona ima svoj život.
Ona vikendom ide na planinarenja, vozi bicikl, zimi skija, leti je na moru…
Kada joj tražimo a pričuva unuku ona kaže: “I ja sam svoje sama čuvala”. Kada je zamolimo da nam pozajmi novac za kiriju, kaže: “Snađite se sami, ni meni niko nije pomagao.”
Moji roditelji su penzioneri, jedva sastavljaju kraj s krajem. Od njih ne mogu da tražim novac, ali ni da pričuvaju dete jer su bolesni.
Dok mi muku mučimo, Marina cveta. Nedavno nam je rekla: “Da sam željna bebe, udala bih se i rodila sebi jednu.”
Naravno, ponekad nam daje poklone, ali to nije dovoljno.
Nedavno sam imala jak grip i muž me danima negovao. Marina je došla i pričuvala unuku na par dana. Čim je videla da mi je bolje, mahnula nam je i rekla: “Sad nastavite sami!”
Eto, takva je moja svekrva.
