Izbjegavajte da često ostajete sami u četiri zida.
Samoća zna biti korisna — kad je birana, kad je ispunjena zikrom, učenjem, razmišljanjem, ibadetom.
Ali kad postane navika da danima ne vidiš nikoga, kad više nisi u stanju da se otvoriš, da razgovaraš, da izađeš među ljude, onda to nije mir — to je zamka.
U četiri zida često čovjek počne razgovarati sa sobom.
A kad dugo šutiš, u glavi ti počnu govoriti sumnje, strahovi, tjeskoba, i ono najgore — šejtan.
Počneš vjerovati svojim crnim mislima, zamišljenim scenarijima, izmišljenim problemima.
Počneš se bojati stvari koje se nisu ni dogodile.
Počneš misliti da si sam, da nikome nisi potreban.
A to nije istina.
Ustani.
Otvori prozor. Pusti sunce da uđe. Udahni duboko.
Nazovi nekog. Idi na namaz u džemat. Pomozi nekome.
Izađi, makar na nekoliko minuta.
Jer nekad izlazak iz sobe znači i izlazak iz stanja tuge.
Nismo stvoreni da se povučemo u tamu.
Islam nas uči zajedništvu.
Uči nas da je džemat zaštita, da su vjernici poput jednog tijela.
A kad se dio tijela odvoji — truhne.
Zato nemoj čekati da te tama proguta.
Ne daj joj priliku.
Traži društvo dobrih ljudi.
I prije svega — čuvaj vezu s Allahom.
Jer ko ima Njega, nikad nije sam.
